Једна од најзанимљивијих књига икада написана је она на коју смо се раније позивали у својим чланцима из Божанског серијала. „Порекло свести у слому дводомног ума” Џулијана Џејнса, тврди да се свет заснива на језику и, стога, пре постојања језика, није постојало нешто попут свести! Ми обично не сматрамо животиње, које нису људи (од којих ниједна нема ништа што бисмо описали као формални језик) као свесне, у било ком значајном јаству. Нити се људске бебе могу сматрати свесним, пре него што науче језик (отуда одговор зашто немамо свесна сећања о томе да смо бебе). Ако желите да знате какав је ум животиње, једноставно размислите о уму новорођене бебе. Беба ради ствари, делује радознало и тако даље, али у њеном уму се не дешава ништа свесно. Контролише је чист инстинкт.
Џејнс вероватно није био свестан да је Фридрих Ниче, много раније, предложио његову хипотезу. Ниче је тврдио да је свест сразмерна капацитету за комуникацију, што је, заузврат, сразмерно потреби за комуникацијом. „Свест је заправо само мрежа комуникације између људских бића; само је, као такав, морао да се развије; осамљеном људском бићу, које живи попут грабљивице, не би био потребан… Укратко, развој језика и развој свести иду руку под руку… Тек као друштвена животиња, човек је стекао самосталност – што је још увек у процесу, све више и више”.
Хегел је први схватио да самосвест – способност промишљања о сопственој свести – може настати само интеракцијом најмање две одвојене свести. Ниче је схватио да је, стога, комуникација између две свести неопходна, а комуникација се ослања на неку врсту језика, који је заједнички за обе свести.
Џејнс је тврдио да су цивилизација и свест повезани. Све већа цивилизација подразумева повећану комуникацију, а самим тим и повећану софистицираност језика. Како језик постаје све сложенији, тако расте и свест. Али, с обзиром на то да је људски језик сада углавном утврђен, језик више не може понудити никакво повећање људске свести. Сада је задатак човечанства да баци светло на огромно несвесно и доведе га у свест. То је потпуно другачији подухват од учења језика. То захтева другачији тип друштва и другачији начин размишљања. Потребно му је духовно човечанство, човечанство психе, уместо потрошачког и материјалистичког човечанства, где се свест врти око задовољавања ситних потреба за преживаљавањем и удобношћу.
Пре појаве језика, људи нису били интероспективни и саморефлекторни. Нису планирали, већ су једноставно деловали. Џејнсова радикална хипотеза је да су им „богови” говорили шта треба да раде. Чили су гласове у глави како им дају једноставне, снажне наредбе: учини ово, учини и оно, учини нешто треће. Ово је, сугерише Џејнс, исти механизам који лежи у основи „главоа” које чују мистичари, попут Џона од Арке и епилептичари и шизофреничари. Рекао је да су „богови” оно што сада називамо халуцинацијама. Претпоставља се да су Мојсије, Исус и Мухамед можда чули такве гласове у својим главама и погрешно их приписали Богу.
Џејнс је предложио да се подсвесно човечанство води оним што је назвао дводомним умом. Дводомно значи „двокоморно” и односи се на чињеницу да је људски мозак подељен на две хемисфере. Џејнс је тврдио да је људска природа „подељена на два дела, извршни део, зван бог и следбенички део, зван човек. Ниједан део није био при свести”. Овај дводомни ум био је најочитији и најефикаснији у временима стреса.
Џејнс је утврдио да се шизофренија може сматрати „остатком дводомности, повратком дводомног ума”. Стога је било времена када су сва људска бића била ефективно шизофрена, али зато што је то било „нормално”, није представљало проблем.
Џејнс је рекао: „Још једна предност шизофреније, можда еволутивна, је неуморивост… показују мање умора од нормалних особа и способни су за огромне подвиге издржљивости… Могу се кретати дању и ноћу или радити бескрајно, без икаквих знакова умора… сугеришу да је много умора производ субјективног свесног ума и да би дводомни човек, градећи пирамиде у Египту, зигурате у Сумеру или џиновске храмове у Теотивакану, само ручним радом, могао то учинити далеко лакше, него што би то могао свесни, саморефлектујући мушкарац… Следећа ствар коју шизофреничари раде ’боље’ од нас осталих… је једноставна сензорна перцепција. Они су опрезнији за визуелне стимулансе… Заиста, шизофреничари се готово утапају у сензорним подацима”.
Изванредна импликација ове изјаве јесте, да бисмо, ако бисмо могли да искључимо своју свест, масовно повећали своје физичке могућности.
На тему модерне шизофреније, Џејнс је закључио: „У ствари, [шизофреник] је ум који је огољен у свом окружењу, који чега на богове у безбожном свету”.
Џејнс је, такође, изнео изузетан предлог, да смо склини да тражимо богове, како би нам могли наредити и уклонити одговорност за доношење одлука. То је разлог зашто смо опседнути „успешнима”: супербогаташима, познатим личностима, вођама друштва. Они су „богови” које смо изгубили када се дводомни ум, на крају, сломио и заменио свешћу. Дубоко у себи имамо жељу да нам унутрашњи глас богова поново заповеда. Другим речима, не само да НЕ ширимо своју свест, већ многи од нас заправо имају снажну жељу да се освесима све МАЊЕ и да се вратимо дводомном наслеђу. Управо то елита и жели. Они желе да буду богови, чије заповести ропски слушамо. Они су руководиоци, а ми следбеници. Они су господари, а ми робови. Тако је конфигурисано наше друштво: хијерархија моћи, стабло статуса. Да не буде грешака, да бисмо се позабавили овим потребно је ПОТПУНО УНИШТЕЊЕ ЕЛИТЕ. То значи демонтирање свих структура моћи које владају нашим друштвом. Укидање способности било кога да стекне огромно богатство и моћ. Било који механизам који омогућава било којој особи да носи мантију краља света био би укинут.
Илуминати се баве ширењем човекове свести на божанске нивое и то захтева уклањање дводомне тенденције у човечанству, тј. жељу да им други диктирају. Ниједан човек, који жели да постане Бог, не може имати жељу да ропски послуша било коју другу особу. Илуминати теже да изграде Заједницу Богова, тамо где нико не заповеда и где се нико никоме не покорава, где заједница интелигентно сарађује у корист свих и на ничију штету. Промовишемо независност ума и самодовољност, тако да се нико не ослања на друге.
Краљеви и краљице, принчеви и принцезе, аристократе и племићи, господа и даме, привилеговане династијске породице, председници и премијери, генерали и адмирали, извршни директори и директори – сви људи који чине Елиту – одражавају дводомну прошлост човечанства. Време је да се преселимо у будућност. Структуре моћи и статусне лествице вређају човечанство и морају се демонтирати. Човечанство не може достићи свој пуни потенцијал, док се не речи ових лажних богова.
Као што је Џејнс истакао, говорна поручја су смештена у левој хемисфери мозга (за дешњаке). Рекао је: „Језик људи је био укључен само у једној хемисфери, да би се друга оставила слободном за језик богова”. Поставио је питање: „Да ли је могуће о двеју хемисфера мозга размишљати готово исто као и о две оосбе, од којих само једна може да говори, док обе могу да слушају и обе разумеју”?
Сугерисао је да људска фасцинација идолима потиче из њихове способности да нам помогну у халуцинацији божјих гласова, тј. ако би богови ћутали, могли бисмо их подстаћи да говоре, апелујући на статуе и њихове идело које смо израдили.
Џејнс је рекао: „Хесиод говори о златној људској раси, која је претходила његовој генерацији и постали ’свети демони на земљи, благотворени, избегавачи болести, чувари смртних људи’”.
У дводомно доба, „богови” су одобравали наше поступке. Сада их морамо сами одобравати.
Џејнс је тврдио да су наше верске склоности директан резултат нашег дводомног наслеђа. Како другачије окарактерисати гласове у нашим главама, осим као божје гласове? Док у модерно доба, чути гласове, значи патити од шизофреније.
Каже се да шизофреничари описују осећања као да су једно са целим универзумом, где су се срушиле све границе између њих и других, али то их наводи на помисао да њихове мисли више нису приватне, нити су то било чије друге: свако може прочитати туђи ум. Време се руши. Шизофреничари се понашају без свесне свести. Њихов ментални простор почиње да нестаје. Управо то би се догодило у домену r = 0, да нико не може да заштити свој „приватни простор” одговарајућим границама. Аргументовано је да је сама свест, људски „редукциони вентил”, наш примарни механизам за изградњу приватног простора који је, у нормалним околностима, само наш.
Шизофреничари чују гласове од нужног значаја, који их критикују и који им говоре шта да раде. На неки начин, то је еквивалент Фројдовом строгом супер егу, који се самогласно оглашава и увек проналази грешку. За супер его би се могло рећи да је остатак старих богова.
Људи из аутистичног спректра, такође нису у стању да схвате да су њихове мисли приватне. Не приписују другима одвојене умове. Они се боре да прихвате да и сами имају одвојени ум.
Могуће је да је дводомно човечанство подсећало на колонију мрава. Интелигентна водиља (преузимајући улогу краљице у колинији мрава) слала је поруке свим људима који су своје улоге обављали попут радничких и војничких мрава, чинећи све што је било потребно за добро заједнице. Имали су врло мало интуиције или осећаја за себе. На овај начин је могло бити огранизовано читаво племе. Људи су били лако вођени, послушни, покорни и тражили су моћне личности које би им пружили вођство. Па, шта је ново? Елита се ослања на овај исконски менталитет који оставља толико људи неспособним да им се одупру.
Многи људи су зависни од вођења? То је зависност која се мора превазићи ако постоји друштво богова, тј. човечанство у свом најбољем и најплеменитијем облику. Нико никада не би смео да се приклони другоме, савије колено или пољуби прстен. Дани ауторитарних држава, пирамидалних структура и хијерархија моћи се приводе крају. Да ли прихватамо људску једнакост у могућностима или не? То је врло једноставно питање. Ако то учинимо, онда нема места за било какву уграђену елиту, оптерећену привилегијама. Свима на земљи мора се пружити одговарајућа шанса да се уздигну онолико високо колико могу да их одрже њихове природне способности. Да би то било могуће, мора се укинути читав низ привилегија, у којима је наш свет био катастрофално упетљан. Мора постојати невиђена прерасподела богатства, од елите до обичних људи и никоме више, никада, не сме бити дозвољено да управља непропорционалном имовином. Ово је јеванђеље Илумината, меритократије.
Свет би се могао заувек променити у следећој секунди, ако би се сви једноставно пробудили и рекли: „Јеботе!!!… шта је ово, зашто учествујем у систему који омогућава шпекулантима на берзи, који дестабилизују глобалну економију, да кући односе милијарду долара годишње и који им омогућава да постану најбогатији и најмоћнији људи на свету?”. Могли бисмо зауставити ову фарсу у било ком тренутку, само ако бисмо имали петљу. Али, ко зна? Могли бисмо да зауставимо супербогате у трену. Прекомерно богатство бисмо могли учинити илегалним. Зашто да не? Зато што смо марионете супербогатих и зато што их се бојимо. Пустили смо их да одреде агенду. Дозвољавамо себи да будемо жртве.
Вишеструку поремећај личности (ВПЛ), познат и као дисоцијативни поремећај идентитета (ДПИ), изванредно је стање у коме две или више различитих личности могу бити присутне у једном телу. Ово се опет може сматрати повратком у нашу дводомну прошлост. Тада би се могло рећи да имамо две личности у себи: бог, који заповеда и човек, који се покорава. Неко који пати од ВПЛ можда се подеси на домен r = 0, где се све мисли и личности човечанства укрштају и преплићу и одабере једну или више личности које одговарају његовим одређеним психолошким потребама. Друга могућност је да они „васкрсну” личности које су имали у прошлим животима, да би постали њихов састав водећих личности.
Примећено је да свака појединачна ВПЛ личност има другачији образац можданих таласа. Свака личност има своје име, старост, таленте, сећања, пол, расу, интелигенцију, рукопис, језичке способности, итд.
Феномен линча, хистеричне гужве и пијане публике на спортским догађајима, свиркама или политичким скуповима, могао би се протумачити као дводомни: једна особа или мала група људи („богови”) воде, а сви остали, са непоколебљивом преданошћу, следе. Људи су склони емоционалној заразности. Други их могу „заразити” и пренети у стање нимало налик њиховом „нормалном” јаству. Адолф Хитлер, у нацистичкој Немачкој, имао је необичан дар за натеравање људи да се приклоне његовој вољи. Постао је отелотворена Воља немачког народа. Такви очаравајући говорници могу се показати као богови или као ђаволи.
С обзиром на то да су наши свесни умови уграђени у „физички свет”, домен r > 0, наша најбоља шанса за искуство у домену r = 0 јесте када се у епизодама искључимо из нормалних менталних стања, попут снова или медитације, у епизодама екстремног напора или стреса, након узимања одређених лекова, итд.
У древној Грчкој, параноја (од para и nous) је биквално значила имати туђи ум уз свој. Представљала је погоршање свести. Људи нису мислили својом главом, уместо тога, мисли су им биле дате.