„Готово је апсурдна предрасуда претпоставити да постојање може бити само физичко. У ствари, једина форма постојања, о којој имамо непосредно сазнање, је психичка [тј. у уму]. Могли бисмо рећи и супротно, да је физичко постојање пуко закључивање, јер материју познајемо само у мери у којој опажамо психичке слике посредоване чулима.” – Јунг
Тест столице
Овај тест укључује извођача експеримента који насумично бира столицу из плана седења у великој сали које је домаћин догађаја у наредних неколико недеља. Догађај не сме имати резервисана места. Догађај се може одржати у било којој сали, било где на свету. Затим извођач тражи видовњака да опише ко ће заузети одређену столицу на предстојећем догађају. Извођач не пружа детаље о догађају или сали; једноставно даје датум и број седишта.
Доктор Јул Ајзенбуд, професор психијатрије на Медицинском факултету Универзитета у Колораду, 6. јануара 1969. године, затражио је од холандског видовњака Герарда Кројсета да опише ко ће седети на насумично одабраној столици, на догађају у Денверу у Колораду, 23. јануара 1969. године (као и обично, Кројсету су дати само датум и број седишта). Холанђанин, који је боравио у Холандији када га је контактирао Ајзенвуд, рекао је да ће човек који ће заузети наведено место бити мушкарац, црне косе четкане равно уназад, златног зуба у доњој вилици и ожиљка на ножном палцу. То ће бити индијски научник коме је лабораторијски капут често обојен зеленом хемикалијом. Договореног датума, човек који је седео на претходно насумично одабрано седиште био је тачно онакав како га је описао Кројсет, осим што је био виши за три четвртине инча.
Да ли је ово јасан случај телепатије и предзнања, даљинског гледања будућег догађаја? Како се другачије могу објаснити ове чињенице?
Временска енигма
Скептик би могао рећи да је Тест столице толико смешан да мора представљати очигледан случај преваре или да извођач експеримента нехотице даје кључне детаље видовњаку, али претпоставимо да је експеримент изведен тачно онако како је описано, без било каквих неприлика или подсвесних наговештаја од стране извођача експеримента.
Какве су импликације „видети будућност”? Ако се може рећи да постоји и једна секунда будућности, нема довољног разлога да се порекне да цела будућност већ постоји. Штавише, ово би било истина сваког тренутка у прошлости. Другим речима, ако будућност већ постоји, тада не постоји прошлост, садашњост и будућност, а не постоји ни постојање; све је већ постало. Заиста, то је увек било тачно. Вратимо се на Парменидов положај да су све промене илузорне. Чудно је да се одређени број савремених филозофа и научника окреће овој позицији. Размотрите следеће Ајнштајнове цитате:
- „Људи попут нас, који верују у физику, знају да је разлика између прошлости, садашњости и будућности само тврдоглаво истрајна илузија”;
- „Будући да у овој четвородимензионалној структури [простор-време] више не постоје делови који објективно представљају ’сада’, концепти дешавања и постајања заиста нису потпуно суспендовани, али су ипак сложени. Стога, чини се природнијим размишљати о физичкој стварности као о четвородимензионалном постојању, уместо као о, досадашњем, развоју тродимензионалног постојања”;
- „Време је само илузија. Постајање будућности следи из Минковсковог света простора и времена”;
- „Не постоји разлика између прошлости и будућности у четвородимензионалном просторно-временском свету. Садашњост је само илузија”.
Ако је Ајнштајн у праву (а многи физичари деле његова гледишта, иако су потпуно неспособни да се баве филозофским последицама), онда су наши животи узалудни, бесмислени и неразумљиви. Ми немамо слободну вољу, нема еволуције ни постајања, и све се већ догодило и записано је у камену.
Мајкл Талбот, у књизи Холографски универзум, написао је: „[Лој] верује да је стварност џиновски холограм и да су у њему прошлост, садашњост и будућност заиста утврђени, барем до одређене тачке. Проблем је што то није једини холограм. Много је таквих холограмских ентитета који плутају у безвременским и беспросторним водама имплицираног [универзума], трзајући се и пливајући један око других, попут много амеба. ’Такви холограмски светови такође би могли да се прикажу као паралелни светови, паралелни универзуми’, каже Лој. Дакле, будућност било ког датог холографског универзума је унапред одређена и када особа има предкогнитивни увид у будућност, она се прилагођава само будућности тог одређеног холограма. Али, попут амеба, и ови холограми повремено гутају и прождиру једни друге, стапајући се и раздвајајући се попут протоплазматских глобуса енергије какви заиста и јесу. Понекад нас та трзавица тргне и одговорна је за слутње које нас с времена на време обузму. А када делујемо према предосећању и када нам се чини да мењамо будућност, оно што заиста радимо јесте да скачемо са једног холограма на други. Лој ове интрахолографске скокове назива ’хололип’ и осећа да су они оно што нам пружа истински капацитет и за увид и за слободу”.
Да би решиле проблем привидног предзнања – гледања и познавања будућности – овакве теорије уводе још озбиљније проблеме. Ако постоје бесконачни паралелни светови и бесконачне верзије „нас”, шта смо онда стварно „ми”? Када „хололип” из једног паралелног света оде у други, сви наши двојници вероватно раде потпуно исто. Да ли би нас десет могло хололиповати у исти паралелни свет, онај за који се чини да има најбољу будућност? Како бисмо сви могли живети у истом свету или у истом уму? Ова врста размишљања је апсурдна, некохерентна и граничи се са лудилом.
Да будемо јасни. Будућност се није догодила. Нико не може да види будуће догађаје, из простог разлога што они још увек не постоје. Како можете „видети” непостојање? Нити постоје више наших копија које ужурбано преносе свест из једног паралелниг света у други.
Физичар Дејвид Бом изразио је далеко разумнију и логичнију алтернативу: „Када људи сањају несрећу и не крену авионом или бродом, то није стварна будућност коју су видели. То је било само нешто у садашњости, што је импликативно и што се креће ка стварању те будућности. У ствари, будућност коју су видели разликовала се од стварне будућности јер су је променили. Стога, мислим да је вероватније рећи да, ако ови феномени постоје, постоји наслућивање будућности у имплицитном редоследу у садашњости. Као што су некада говорили, надолазећи догађаји бацају своју сенку у садашњост. Њихове сенке бацају се дубоко у имплицитни поредак”.
Године 1966, у Велсу, догодила се стравична катастрофа у рударском селу Аберфан. Умрло је 116 детета када је планина отпада од угља проклизала, захвативши оближњу школу. Очигледно су људи широм Британије, а заправо и ширег света, сањали о катастрофи. Први снови су започели недељама раније, а дешавали су се чешће уочи несреће. Физичар Џералд Фајнберг покушао је објаснити предзнања о Аберфану, рекавши да је свако ко је прочитао новине након катастрофе могао „створити траг у свом мозгу који се вратио пре него што се то догодило, како би га могао памтити пре него што се то догодило”.
Међутим, ако је ова необична сугестија била тачна, зашто се није примењивала на сваку другу велику катастрофу, посебно на земљотресе и цунамије који су усмртили стотине хиљада људи, и, пре свега, на 11. септембар, најомиљенију катастрофу у историји?
Бом је био у праву када је рекао: „Постоји ишчекивање будућности, у имплицитном редоследу у садашњости”. Ситуација у Аберфану је била превише предвидљива. Отпад угља постао је еквивалент снегу, спреман да створи лавину. Можда је раније било неколико малих клизишта. Неко у селу је можда подсвесно предвидео шта ће уследити. Њихова подсвест је постала упорнија, преплашивши њихове снове тамним сновима и слутњама. Остали су се затим међусобно повезали у снажне снове те особе, преко међусобно повезаног домена r = 0. Избила је „зараза сновима”. Осетљиви сањари, широм света, почели су да сањају сличне снове. Али, ништа од тога није било предзнање; све је то било предвиђање. Земљотресе и цунамије је, наравно, много теже предвидети, а 11. септембат био је потпуно изненађење за све оне који га нису планирали.
Што се тиче „Теста столице”, овде је потпуно другачије тумачење које је само по себи изванредно, али не укључује никакво предзнање.
Корак 1) Психички практичар се прилагођава домену r = 0 где су сви ментални феномени међусобно повезани.
Корак 2) Он успоставља везу са умом извођача експеримента и издваја све податке присутне у мислима извођача, у вези са предстојећим догађајем.
Корак 3) Скенира домен r = 0 за свакога чије мисли садрже информације о истом догађају.
Корак 4) Када лоцира „шибицу”, он тада ставља број седишта у ум особе, као подсвесни предлог.
Корак 5) Особа иде на догађај, а када стигне у салу, његово несвесно га подстиче да потражи број столице који му је већ уграђен у подсвест.
Корак 6) Особа седи на столицу, извођач експеримента бележи опис особе и схвата, на своје запрепашћење, да се опис тачно подудара са оним који је видовњак раније дао. Закључење да је видовњак видео будућност.
Наравно, видовњак није видео будућност: он ју је конструисао, користећи информације и процесе који су му (и заиста свима осталима) доступни путем r = 0 домена.