Држава би могла да понуди избор друштвених уговора, у којима се наводе дужности грађана и одговорност државе. Могао би постојати анархистички наклоњен друштвени уговор, којим држава пружа и захтева мало; могао би постојати либертаријански друштвени уговор где, поново, држава усваја минималистички профил. У другим случајевима, држава би могла да понуди социјални друштвени уговор, заснован на основном дохотку или онај који не нуди такву врсту заштитне мреже, и још много других типова друштвених уговора.
Наравно, постоје свакакве практичне потешкоће у вези са спровођењем мултидруштвеног уговорног односа, али пошто свима нуди оно што желе, тада би он представио најбољи могући политички систем, ако би био правилно конструисан.
Релативна ефикасност различитих друштвених уговора постала би очигледна с временом и коначно би се могли ускладити на само неколико најисплативијих друштвених уговора.
Нудећи политичку теорију мултидруштвених уговора, можемо се обратити свима, чак и онима с којима немамо симпатије. Нека свако оде у пакао на свој начин! Избегавали бисмо да изгледамо као тоталитаристи. Могли бисмо да нагласимо слободу и избор, те да се прилагодимо различитим животним стиловима и системима веровања.
Не би ли сви желели да кажу: ,,Ово сам ја и ово је дрштво у коме желим да живим”. А онда, у ствари, добији оно што желе! Колико људи тренутно живи у систему који желе? – практично нико. Цела ствар је једнолична и уништена компромисом, који задовољава само једну групу – привилеговану елиту на врху.
Оптимална држава треба да се заснива на избору друштвених уговора. Свако треба лично одабрати друштвени уговор. Тренутно смо прећутно везани низом правила и закона на које никада не бисмо пристали, па смо у том погледу сви робови. Можете бити слободни само када слободно бирате законе по којима живите. Никада нисте слободни ако вам је нешто наметнуто. Замислите да сте се коначно ослободили Старог светског поретка, аврамизма и ултракапиталиста!
Меритократија се мора продати као право средство слободе и избора. Грађанима може понудити вишеструке друштвене уговоре, а све на основу централне идеје да ће сваки друштвени уговор бити прилагођен групама грађана истомишљеника. Свако добија друштвени уговор какав жели. Зашто би се ико, ко цени слободу и избор, томе успротивио?
Ако људи не желе слободу и избор, и више воле да ствари остану онакве какве јесу, то је њихов избор. На столу је понуђена радикална промена или задржавање истог срања. Не постоји трећа могућност.
Меритократски покрет, стога, има два правца:
- стављање мултидруштвених уговора на политичку сцену – подела нације на државе или градове-државе, од којих свако изражава одређену идеологију, баш попут Атине, Спарте, Тебе и Коринта;
- успостављање одговарајућих политика за оне државе или градове-државе које се одлуче да се дефинишу у односу на меритократско размишљање, а не на друге идеологије, имајући увек на уму да се сви спорови око политике, попут оних које укључују основни лични доходак, могу решити позивањем на посебне друштвене уговоре.
Не треба се обавезивати ни на шта друго осим ан основна меритократска правила, као што је осигурање да никада не могу настати династичке и привилеговане елите. Све остале политике су, у одређеном смислу, ,,експериментална мишљења” и ако се међусобно озбиљно сукобљавају, онда могу бити премештена у алтернативне друштвене уговоре.
Другим речима, меритократија се може изразити кроз неколико друштвених уговора, са много сличних тачака, али такође и са значајним политичким разликама у детаљима, тј. можемо бити довољно зрели и разумни да меритократији приђемо из неколико праваца. Нема потребе за неслагањем. Ако имате озбиљан проблем са једном врстом меритократског друштвеног уговора, једноставно ћете пронаћи други који вам више одговара.
Читав наш приступ требао би се темељити на избегавању било које врсте једнозначног ,,тоталитарног” замишљања и, уместо тога, на понуди друштвених уговора по мери, који људима могу донети онолико колико, рецимо, 90% њих жели (увек ће бити потребе за мањим компромисима).
Слобода, избор и флексибилност морају бити наше крилатице. Можемо апеловати на све, чак и на оне који нису меритократе, нудећи им шансу да створе државе или градове-државе на основу њима важних вредности. Ако муслимански фанатици желе град-државу шеријатског закона, то је њихов избор. Али, ако њихов систем закаже (што би се сигурно догодило!) и они тада буду желели да се придруже хиперуспешним меритократским државама и градовима-државама, мораће напустити све своје старе вредности. Мораће потписати меритократски друштвени уговор и бити везани за његове услове.
Не треба да улазимо у расправу ни са једним непријатељем. Заправо, можем орећи да ћемо сарађивати с њима, како бисмо им пружили тачно оно што желе, а они ће наравно морати дати и нама тачно оно што желимо.
То је коначна политичка револуција, крај дијалектике слободе. Како бисте могли бити слободнији, него у држави или граду-држави коју сте сами изабрали, јер је одражавала ваше основне вредности и идентитет?