Систем који заступамо може се назвати јавним или социјалним капитализмом. Његова главна идеја је да се капитал, уместо да се концентрише у рукама малог броја супер богатих, релативно равномерно распоређује у друштву. Добит не иде искључиво привилегованој елити, већ свима – или барем свима онима који су спремни да вредно раде.
Банкарски систем ће бити под јавном контролом, али ће ипак имати капиталистичке карактеристике. Конкуренција је један од битних покретача капитализма, а меритократија ће настојати да идентификује оптималне начине за остваривање конкуренције (у садашњем капитализму постоји здрава конкуренција, али и велика количина расипничке конкуренције и неефикасног реплицирања). Нови банкарски систем засниваће се на великом броју конкурентских банака, а све ће имати прилику да усвоје различите банкарске стратегије. Ниједној банци неће бити дозвољено да буде ,,превелика да би пропала”, али ће свака банка имати значајну аутономију и запослени у успешнијим банкама ће зарадити више новца од оних у мање успешним.
Слично томе, корпорације данашњег капитализма – у којима власничка класа зарађује папрено много новца – више неће постојати. Корпоративно власништво, попут капитала, биће много равномерније распоређено.
Све време смо говорили да је систем који заговарамо синтеза социјалистичких и капиталистичких елемената и да га апсолутно никада не треба окарактерисати као чисто социјалистички. Ниједан социјалиста не би признао да наш систем припада њиховој идеологији. Ми смо у суштини капиталисти који тврде да држава треба да диктира приватном капиталу, а не приватни капитал држави.
У Великој Британији, банкарски левијатан ХСБЦ запретио је да ће преселити своје седиште из Лондона у Хонг Конг јер не одобрава оно што види као антибанкарске мере које предузима влада. Потпуно је неприхватљиво да било која приватна институција уцењује државу и захтева повлашћени третман. Наша верзија капитализма била би арогантне институције попут ХСБЦ-а и заменила их капиталистичким институцијама које своје постојање и лојалност држави радије дугуру парадигми ,,глобализам без држављанства”.
Савремене капиталистичке мултинационалне корпорације постале су изваннационалне, тј. послују изван домашаја било које државе. То значи да ССП – супер богата елита – може рећи државама широм света шта да раде. Ово се не може толерисати. Не може се дозволити да групе приватних лица фаворизују своју посебну вољу над општом вољом народа. Наша ,,државна” верзија капитализма обуздава капитализам и поново утврђује ко је главни – народ, а не мале, привилеговане елите. Јавни капитализам признаје своје обавезе према држави. Не сме се одмах преселити у други део света, ако не успе да се снађе. Јавни капитализам подразумева осигурање да грађани поседују средства за производњу. Дакле, ако су српски грађани власници сопствених компанија, неће се ускоро преселити у Мексико или Кину, зар не?
Богатом капиталисти није своједно у којој ће нацији изабрати да лоцира своје фабрике. Он једноставно жели максимизирати свој профит и зезнути све остале. Он нема никакву обавезу према својим суграђанима. Настојимо елиминисати ту врсту међународног капитализма и заменити га националним капитализмом, заснованим на капиталу нације који живи са својим народом, а не на путујућој елити која нема националну лојалност. Српски капитал би требало да остане у Србији, немачки у Немачкој, амртички у Америци, британски у Британији, фински у Финској итд. Не желимо да било који међународни плејбој по свом нахођењу премешта свој новац, како би повео свој лични профит, без обзира на интересе својих матичних нација.
Наш пројекат говори о реформи капитализма, уклањањем највећег дела капитала и моћи из руку мале елите и његовом прерасподелом међу људима. Да бисмо то учинили, морамо увести социјалистичке елементе како би се држави једноставно омогућило да поврати контролу над економијом, а не да би почела национализовати све што је на видику и створити огромне, неефикасне, неконкурентне државне монополе и бирократију који игноришу држишта. С обзиром на то да подржавамо све битне карактеристике капитализма, осим тога да би приватни појединци требали да диктирају држави (као што то чине у савременом капитализму), нико нас не би могао вољно оптужити да смо социјалисти.
Мајер Амшер Ротшилд је рекао: ,,Дајте ми контролу над националним новцем и није ме брига ко доноси њене законе.” Оно што је требало да каже је: ,,Дајте ми контролу над националним новцем и ја ћу донети њене законе.” Другим речима, људи са новцем су моћ која стоји иза престола: тајни законодавци који чине да свет плеше по њиховој мелодији. Али зашто им људи то допуштају? Није као да их је тешко зауставити – једноставно спречите приватнике да контролишу банке, отуда и новац. Ставите банке под контролу изабраних, одговорних званичника. Шта би могло бити лакше?
Ми смо заговорници најистинитијег облика капитализма – верзије која делује у складу са општом вољом народа, а не посебном вољом елите. Јавни капитализам је једини прихватљив облик капитализма.
,,У другим сферама живота, људи се могу поносити својим светом, без очекивања да ће зарадити огромне плате. Осећају се добро због онога што раде, а не због тога што су плаћени. И они добијају задовољство доприносећи јавном добру, као и заради својих послодаваца. Ништа од тога не важи у банкарству, које је сведено на уски рачун добити и бонуса. Због овог замраченог погледа на свет, банкари нису могли да схвате зашто се морају мењати. Они живе у паралелном, самоодрживом универзуму, у којем сусрећу врло мало људи изван свог сићушног круга. Раде толико напорно, да ретко имају времена за дружење, а када то учине, то је са другим стратосферским богатим банкарима и адвокатима. Сви њихови погледи јачају једни друге. А неколицину аутсајдера са којима се сусрећу склони су да презиру – обично зато што имају мање новца. Банкари су навикли да иду својим путем, јер могу да воде чековну књижицу, и колективно, због важности свог сектора за економију.” – Мери Ен Сигарт, Независни
Не можемо дозволити елити да нам диктира. Ми ћемо њима диктирати. Ако им се то не свиђа, могу отићи, али ће тада бити проглашени државним непријатељима и више им неће бити дозвољено да уђу унутра. Они ће постати изгнаници. То је управо оно што заслужују и сами су то себи донели.
*****
И раније је било доброћудних послодаваца – људи попут Роберта Овена у Британији у 19. веку – али они очигледно нису успели да превазиђу преовлађајући систем. Зашто? Јер ако на сваког доброћудног има 99 злонамерних послодаваца, пристојни послодавци немају молитву. Зли картели могу их на овај или онај начин угасити. Како замишљате да је Стари светски поредак уопште дошао на власт?
Роберт Овен купио је ланац текстилних млинова, по називом ,,Њу Ланарк”, у близини Глазговена. Он је створио село за своје раднике и обезбедио школу, здравствену заштиту, бригу о деци и тако даље. Запослени су га волели. Желео је да његови радници добију све што им је потребно, као део њихових радних услова. Иако је описиван као један од оснивача социјализма, он је заиста био само савестан капиталиста. Чим је умро, његове радничке комуне су пропале. Нико други није подржао његов модел.
Добронамерни послодавци увек губе од бројнијих злих послодаваца. Једини начин да победите лоше момке је да им онемогућите постојање, преузимањем контроле над полугама богатства.
*****
Дописник је изјавио: ,,Искрено речено, масе не желе да проучавају учење Ничеа или Хегела, нити да чују научне теорије о природи универзума. Уместо тога, желе новац. Новац је њихов главни мотиватор, па бисмо требали усмерити напоре на то. Замислите огромну гомилу која држи знакове са црвеним Н на себи и повремено виче: ’Желимо новац! Желимо новац!’ Каква узбудљива визија! И то се може претворити у стварност. Истина је оно што је речено да се људи могу купити, па хајде да их купимо.”
Ово је у опасности да буде најциничнија и плаћеничка изјава икада дата. Супер богати су традиционално, на овај или онај начин, купили људе. Наш одговор би, наводно, требао бити да понудимо новац у много ширем обиму него икада раније.
ХОЋЕМО НОВАЦ! ХОЋЕМО НОВАЦ! То звучи као слоган Вол стрита, а не било каквог покрета повезаног са меритократијом и духовним усавршавањем човечанства. Уместо да стварамо друштва у коме људи заиста желе да проучавају Ничеа, Хегела и науку, и једноставно морамо да потплатимо масе, попут најјефтинијих лопова.
Наша амбиција није да се помиримо са оним што је ниже у људима. Има много других који то радо чине. Ми смо странка изврсности, квалитета, вишег типа хуманости. Наш циљ је потпуно изгубљен ако одбацимо највишу културу – какву прдстављају Ниче, Хегел и наука – и проведемо време занемарујући до најнижег заједничког именитеља.
Истина је да масе нису могле да брину о истини својих живота, света и космоса. Истина је да би многи људи радије куповали, гледали телевизију и трчали ка познатим личностима, него ли размишљали о фундаменталној природи постојања.
Ипак, није наше место да им се придружимо у њиховој очајничкој трци за дном. Узлазимо на врх. Нисмо у слободном паду у безданима без дна, конзумеризма и културе славних. Ми смо људи са врхова, највећих висина. Ми смо они који траже да виде даље него икад раније. Гледамо у звезде и шире. И гледамо унутра. Јер тамо ћемо пронаћи Бога.
Ако немате вредности, онда немате ништа.
Ако морамо да прибегнемо расподели новца масама, да бисмо добили њихову подршку – ако је то збир и суштина наше визије – у чему је онда поента?
Апеловаћемо на највише аспирације људи, а не на њихове најниже инстинкте. Настојимо да од свих људи направимо богове, без обзира колико у овом тренутку били ретардирани, заведени и глупи. Променићемо њихову свест. Кад завршимо, Хегел и Ниче неће бити непознати масама, већ чисте познате личности.
Доћи ће дан када ће статуе Хегела и Ничеа бити у центру сваке општине и града, и неће бити славних и супер богатих. У том знаку ћемо тријумфовати, или победа није вредна постизања.