Дописник је изјавио: ,,Већина људи одбацује отворене концепте као што су 100% пореза на наследство и национализација свих приватних предузећа, јер не виде како би им те ствари уопште користиле. Сумњају да би то значило неку врсту диктатуре.”
Да сте у бару разговарали са странцем о 100% пореза на наследство и рекли да се ради о томе да се одузима сав његов тешко зарађени новац након његове смрти и да га спречавате да тај исти новац препости било коме по свом избору, он би заиста мислио да сте тоталитаристички лудак.
НИКАДА не покушавајте никога да убедите у било шта истицањем онога што тиме могу изгубити. Увек наглашавајте шта ће они тиме добити. Речено је да сви добијају основни доходак, али пошто је овај приход далеко испод онога што већина људи већ зарађује, не би га доживљавали као било какву добит, па би га, с правом или грешком, увек повезивали са слободњацима и скрунгерима – ниједан просечан члан друштва не жели себе да види у том светлу. Људи који се баве социјалном заштитом се углавном посматрају с презиром. А они којима се бави социјална заштита често покушавају да од државе узму што је више могуће, не размишљајући ни секунду о томе како би било шта вратили. То за њих постаје начин живота и, с обзиром да је то разумно подношљиво, нема подстицаја да било шта промене, поготово јер знају да им недостају квалитети које конвенционално друштво захтева. Њихова ,,свест” постаје свест лењег скрунгера, па чак и почињу пркосно да се поносе тиме и увек говоре о својим ,,правима”, а не о својим дужностима и одговорностима. У Србији постоји огромна класа људи који су читав свој живот потрошили на бенефиције и никада ничим нису допринели друштву. УОПШТЕ НИЧИМ! Да ли би основни доходат била музика за њихове уши? Кладите се да би био. Гласали би за то муњевито. И сви који их мрзе и сматрају их паразитима би гласали против основних доходака. Били би мртви у води.
Што се тиче 100% пореза на наследство, он се мора продати као корист, а не као губитак, и мора се продати као морална и праведна мера коју би сваки добар и пристојан човек подржао, а свака зла особа би му се успротивила.
Започните дебату са странцем у бару разговарајући о Робину Худу (особи којој се гади Ајн Ренд, врхова апологета супер богатих). Питајте странца да ли би подржао кампању Робина Худа да узме богатство грабежљивог, похлепног, окрутног и неправедног краља, племића и барона и да га преда болесним и вредним обличним људима којима је потребан. Ако каже да је на страни Робина Худа, онда сте у послу. Ако каже да није, назовите га злим, похлепним гадом у лице и одшетајте.
Питајте странца да ли је на страни дебелих мачака са Вол стрита или обичних људи. Ко би требало да води државу – народ или банкари?
Питајте странца да ли подржава двостепено друштво са две класе грађана – привилеговану елиту на врху и све остале трајно испод њих.
Питајте странца да ли би желео да његова деца имају поштене шансе у животу, а не да се морају такмичити у систему који је намештен.
Питајте странца да ли подржава очигледну чињеницу да богати постају све богатији, а многи сиромашни све сиромашнији. Да ли мисли да то води ка здравом, поштеном, меритократском друштву?
Питајте странца да ли подржава да људи добију нешто за џабе – социјалну помоћ. Када каже ,,Не”, питајте га која је разлика између оних који наслеђују богатство од других, а да сами не раде никакав посао, и оних који узимају новац од државе, а да сами не раде никакав посао. Зар нису морално еквивалентни? Обоје желе и очекују нешто узалуд.
Затим бисте требали рећи странцу да имате начин да осигурате да нико ко не ради не добије ништа за џабе, а штавише, ваша иновација ће бити да сав новац супер богатих ослободите вредним обичним људима.
То је 100% пореза на наследство, темељ меритократије. Омогућава да привилегована, размажена деца неће наследити луксузне животе само зато што су у сродству са људима који су зарадили много новца (и на исти начин да пристојна деца нису приморана да живе у сиромаштву, јер њихови родитељи нису успели да зараде било какав новац).
То ствара равномерне услове за игру. Омогућава да сви крену са исте стартне линије. Окончава владавину династичких елита, које су одувек владале светом.
По први пут у историји, свима се даје једнака шанса да оду онолико далеко колико их заслуга носи.
Сви имају користи осим супер богатих и њихових паразитских потомака. Сви добијају. То је морално, економски и друштвено исправно. Робин Худов порез прерасподељује богатство од дебелих мачака до пристојних људи.
Богати могу уживати у свом богатству током свог живота. Узеће им се само кад им оно више није потребно јер су мртви. То није никакав напад на људе који добро зарађују за живот. У ствари, дизајниран је да свима омогући добар живот.
У оптицају ће бити далеко више богатстава, јер неће бити разлога да супер богати гомилају своје богатство. Они ће трошити, трошити и трошити. Ускоро ће 100% порез бити неважан, јер ће се сви побринути да потроше сав свој новац пре него што умру.
Сви ће уживати у много већем животном стандарду, захваљујући свом додатном расположивом новцу. Инфлација неће скочити, јер више нема разлога да елитна класа власништва увек настоји да повећа свој профит подизањем цена. Велика већина људи ће се придружити власничкој класи.
100% пореза на наследство откључава банку супер богатих и омогућава обичним људима да уживају у њеним благодатима.
100% пореза на наследство је на страни природе, јер закон регресије враћа на средњу вредност. У ултра капитализму, богати постају све богатији упркос закону регресије на средњу вредност, и супротно природи. Супер богатство је неприродна појава, врста болести која напада цело друштво. 100% порез на наследство је природни лек.
Ендру Карнеги, некада најбогатији човек на свету, изјавио је: ,,Човек који умре богат, умире осрамоћен”. То је потпуно тачно!
Дакле, 100% порез на наслеђе је Робин Худов порез, Карнегијев порез, порез који враћа природу кроз регресију на средњи ниво, порез који спречава преваранте да добију нешто за ништа, морални и егалитарни порез који омогућава свима да крену са исте стартне линије.
Само грамзиви, неморални, лењи, луди, глупи и антимеритократе супротставили би се Робин Худовом порезу.
,,Дакле”, кажете директно странцу, ,,да ли сте за или против 100% пореза на наследство – јесте ли морални или неморални?”
Рационално, 100% порез на наследство се не може оспорити. ЛАКО је присилити сваког непријатеља овог пореза у угао где изгледају као неморално чудовиште. Ако не можете учи у бар и уверити било ког странца у његове заслуге, онда то не разумете или сте сами неморални. Не узимате им готово ништа и дајете им СВЕ.
Далеко од тога да се ово тешко продаје, ово би требало бити најлакша продаја коју можете замислити. Ниједан припадник Илумината никада није изразио противљење томе. Поносимо се тиме што смо рационални, морални и меритократски.
Људи који то ,,не схватају” су ирационални, супер богати, привилеговани, анархисти и либертаријанци.
Схватамо да покушавамо да превазиђемо векове индоктринације, људе са лажном свешћу који живе у лошој вери. Али поуздано знамо да свака разумна особа, која чује за Робин Худов порез, одмах постаје ватрени заговорних истог.
Он се бави темељним проблемом како прерасподелити прекомерно богатство похлепне елите, без прибегавања комунизму.
Робин Худов порез је ЈЕДИНО средство за постизање несоцијалистичке прерасподеле богатства, па је стога једино средство за постизање праведније, реформисане верзије капитализма, која свима даје реалну животну шансу и омогућава да заслуге људи цветају без преседана.
*****
Потпуно подржавамо изјаву једног дописника који је написао: ,,Меритократија није систем проласка неуспеха, већ систем који омогућава свакој особи да пронађе своје највише достигнуће. Није срамота бити мањи од првог у одређеном пољу или подухвату – једноставно је друга особа имала више вештина погодних за тај догађај.”
Меритократија даје свима најбољу могућу шансу. Не обећава победу свима. Победиће само најбољи.
*****
Из перспективе дијалектичке меритократије, у извесном смислу смо посвећени неутралности у расправи о основном дохотку. Обе стране имају поене за и против, а цела суштина дијалектике није у постизању било каквог догматског става, на овај или онај начин (не постоје a priori начини, на којима би се показало да је једно гледиште потпуно поглешно), већ да се оба сценарија тестирају у стварном животу и упореде добијени подаци, као и подаци који су накнадно прикупљени. Ако је један метод очигледно бољи од другог, испуштамо губитника. Ако су оба употредива, али један је јефтинији, онда бисмо усвојили јефтинији.
Дијалектичка меритократија треба да избегава догматизам и не треба да се посвећује никаквим посебним политичким ставовима, осим оних који се у основи односе на меритократију. Два такмичара у овој расправи су урадила оно што дијалектичка меритократија захтева: артикулирано и елоквантно су представили своје случајеве и показали да овде постоји суштинско питање које захтева решавање. Ово одражава радикално различите погледе на људску природу, па је императив да постигнемо решење дебате. То се не може постићи реторички или теоретски. Само би докази из стварног живота, из контролисаног експеримента, дефинитивно решили ствар.
Дакле, меритократски покрет не би требало да се изјашњава за или против основних доходака. Може имати најбоље од оба света и рећи да је то врста идеје која би се тестирала. Ми у меритократском покрету бићемо храбри и одважни и даћемо свим веродостојним идејама најпоштеније саслушање. Али, једнако тако, ми ћемо пружити противуслугу истом поштовању и истим могућностима.
Предани смо дијалектичком напретку, а не идеолошким ставовима. Немамо a priori сигурност шта ће се показати као најбољи исход. Оно што имамо је МЕТОДА за решаваће ћорсокака. Метода је оно што промовишемо као највеће добро, а не партикуларна политика. Опонашамо научну методу. У најстрожем и најбољем смислу, науци није могло бити свеједно које се хипотезе постављају, јер се све оне добијају на потпуно исти начин: подвргнуте су тестовима и показују се или успешним или неуспешним у способности да обајсне податке.
Нити нас је брига. Свака и све политичке иницијативе су добродошле. Дијалектичка метода ће сортирати жито од кукоља.
Једини елементи меритократске имплементације, који се не могу достићи су они који се тичу дефинисаних принципа меритократије, којих је само пет, али који су сви блиско повезани:
- свакоме се мора судити на основу његових заслуга, а не на основу заслуга других, попут породице, пријатеља или колега;
- нико не би требало наследити богатство које су стекли њихови родитељи или рођаци, јер је то фундаментално контрадикција првог правила меритократије;
- сви начини намерног намештања система, како би се неким људима дала уграђена предност над другима, неприхватљиви су;
- новац и моћ се никада не могу користити као оружје за осигурање предности ,,одабраних”, на рачун свих осталих;
- сви облици привилегија, као средства за стварање двослојног друштва привилегованих и непривилегованих, су анатема. Под ,,привилегијом” подразумевамо активне покушаје да се обезбеди трајна предност ,,изабраних”, на рачун неизабраних; посебно у куповини врхунског образовања, које је недоступно другима, у куповини утицаја, за стварање мрежа ,,врхунских послова” које ће бити додељени само привилегованој елити, за стварање система знакова заснованих на статусу који су повољни за једну групу, али не и за друге. Идентификоваћемо, разоткрити и казнити све људе који покушавају да сруше меритократски модел, коришћењем привилегија.
Основни доходак није кључни меритократски принцип. Могло би се тврдити да је меритократија и за и против њега. Меритократија је за њега зато што он пружа једнаку финансијску полазну линију за све. Меритократија је против њега зато што омогућава људима који не чине ништа да живе паразитским животом од туђег рада. Иако на овај или онај начин можда сумњамо, немогуће је унапред дефинитивно рећи да ли би антимеритократски састојак надмашио промеритократски састојак.
Друштво ће се потпуно трансформисати под меритократском владом и образовним системом. Врста проблематичног понашања која је присутна у либералним демократијама може потпуно нестати након што се људи образују, одгајају и третирају на одговарајући начин и са поштовањем, и када им се пружи много охрабрења и подршке да буду све оно што могу бити.
Ако заговорник основних доходака може пронаћи довољно присталица да спроведе свој предлог, онда је његово и њихово право да дају све од себе… али на њима је да то учине. Они ће заједно бити држава. Они који то сматрају неизводљивим потписали би другачији друштвени уговор.
Од виталног је значаја да сви буду страствени према држави коју изаберу. Присталице основног дохотка могли би створити рај ако се сви они посвете истој страсти, као и предлагачи случаја. Али, не може им се дозволити да намећу своје страсти онима који не деле њихов ентузијазам. То би била тиранија и од тога покушавамо да побегнемо.
*****
На неки начин, дебата о основном дохотку је погрешно замишљена. Крајњи циљ меритократије је испоручивање економије засноване на ресурсима и технологије која нема потребу за новцем – тако да би концепт основног дохотка постао сувишан. Сви циљеви заговорника основних доходатака били би испуњени у друштву без новца.
Такође, изнети аргументи су суштинска критика савременог капитализма, али у меритократском друштво ниједно од тих обележја не би било присутно.
У нашем чланку о Новом светском поретку, описали смо потпуно нов образовни систем, чија је цела поента идентификовање онога што сваку особу обележава и дати јој најбоље могуће образовање у областима у којима ће блистати и бити највише испуњени. Не би се применио концепт људи који желе основни доходатк како не би морали да буду робови у опресивном капиталистичком систему.
У рационалном, меритократском друштву, очекивали бисмо да ћемо елиминисати готово све болеснике за које се као решење предлаже основни доходак. Основни доходак је одговор на данашње беде, али они неће постојати у меритократском свету сутрашњице.
Читав смисао Новог светског поретка је дати свима прилику да се оптимизују. Ако то резултира тиме да неко жели прихватити основни доходак од државе, онда је пројекат пропао. Ниједна ,,оптимизована” особа не би требало да ради ништа осим продуктивног посла и давања пуног доприноса држави. У меритократској држави незапосленост ће бити нула. Идеја да неко не ради продуктиван посао је анатема. У ствари, идеја је да људи кроз свој рад пронађу такво испуњење и самопоштовање да практично можемо укинути идеју о пензији. Многи аутори никада се не пензионишу. Што да не? Зато што раде оно што воле – изражавају се. Када сте на правом послу, не бисте желели да одете у пензију.
Сви у држави ће морати изричито да потпишу друштвени уговор, који је, наравно, двострани споразум. Држава има дужности и одговорности, па тако и сваки грађанин. Идеја да би било ко могао бити плаћен зато што је једноставно грађанин, а да заузврат не нуди ништа, била би неспојива са било којим разумним друштвеним уговором. Бити грађанин није посао; то је уговорни статус. Ко би очекивао да ће држава опстати ако има једнсотране обавезе, али без гаранција да ће добити нешто заузврат?
Предлог основног дохотка често опасно личи на комунистичку политику: ,,Свако према способностима, саком према потребама”. Оно што имате у марксизму је ток ресурса од способних до потребитих – на који начин се то разликује од основног дохотка? А сви знамо како је совјетски комунизао испао. Ниједна способна особа не жели да сломи лежа подржавајући друге радно способне људе који једнсотавно одлуче да не раде, јер им посао није задовољавајући. Способни би брзо напустили то друштво, а ко би их могао кривити? Шта ће онда други учинити?