Томас Кун у књизи Структура научних револуција увео је радикално другачији начин гледања на научни напредак. Оспорио је став да је наука објективна, непристрасна и да следи равномерну, линеарну узлазну путању напретка. Уместо тога, рекао је да наука укључује ,,парадигме”, које се могу сматрати интелектуалним оквирима у којима се производе научне теорије. Док влада одређена парадигма, све прихваћене теорије припадају тој парадигми, а све теорије које се са њом не слажу одбацују се, маргинализују и исмевају. Научна установа подржава парадигму. Финансирање се даје оним научницима који подржавају парадигму, а ускраћује се онима који то не чине. Парадигма постаје врста религије са својим првосвештеницима и светим теоријама, које се не смеју оспоравати. Јеретици нису добродошли.
Парадигма се може повезати са ненаучним аренама, као што су превладавајући економски, верски и политички систем. Западна наука је уско везана за капитализам, индустрију и посао, и некада је била под управом јудео-хришћанске парадигме. Ако капитализам даје новац науци онда наука пружа налоге капитализма. Парадигма одражава доминантну културу, а не чисто научна разматрања. Непроменљиво постаје компромитован, искварен и део читавог система мисли и ставова којима у коначници владају супер богати, као и свим осталим. Погледајте колико је врхунских научника радило за војно-индустријски комплекс.
Кун је описао ,,нормалну науку” као науку која се одвија све док влада одређена парадигма. Уобичајена наука обично траје дуго. Њутнова парадигма је трајала више од 200 година, а сва наука која се одвијала у то време одражавала је Њутново мишљење.
Међутим, аномалије почињу да се накупљају. У почетку се оне згодно игноришу. Како се све више појављују оне све више оптерећују парадигму, која постепено постаје све мање веродостојна. На крају се слама и избија револуција. Мора се наћи нова парадигма која је боља у решавању аномалија. Тако је Њутнова физика уступила место теорији релативности и квантној механици. Ајнштајн је био у великој мери укључен у формирање обе нове теорије, а ипак се чак ни он није могао помирити са револуционарним импликацијама квантне механике и остао је веран великом делу Њутнове парадигме. До тренутка његове смрти, многи научници су га сматрали тужним старцем који се није могао кретати у складу с временом. Каква судбина за таквог иноватора!
Тренутна парадигма физике остаје квантна механика и теорија релативности, али већ је познато да су оне некомпатибилне и тиме се тражи нова парадигма у којој ће се све помирити. Каже се да је најбољи кандидат за помирење ,,М-теорија” заснована на ,,супер струнама”.
Наука се одвија путем дугих периода нормалне науке, праћене ,,револуционарном науком”, када се најбоље нова парадигма надмеће и преузима своју претходницу. Једном када се нова парадигма учврсти, нормална наука се наставља и нове идеје постају парадигма успостављања.
Кун је истакао да нова парадигма често не осваја присталице старе парадигме, који остају привезани за своје старе идеје – баш као што је и Ајнштајн остао везан за објективни детерминизам Њутнове физике.
Често стара парадигма буквално изумире – када умру они који су са њом васпитавани, баш као што је приметио Макс Планк.
Ако је Кун у праву и супарничке парадигме могу неко време коегзистирати, при чему ће стара парадигма поступно бити убијена смрћу њених присталица, уместо да је тријумфално замени нова парадигма, онда то подразумева да је наука страначка, необјективна, па чак ни посебно рационална, тј. докази се не сматрају довољним за одлучивање о стварима. Другим речима, наука је систем веровања.
То је посебно тачно у случају исламске ,,науке”, која је у основи мањкава, јер се позива на концепте харама (забрањено) и халала (похвално) у односу на Куран, тј. исламска наука не сме противречити Мухамедовом ,,откровењу”. Ако се противречност догоди она се сматра погрешном и мора се одбацити. Отуда је исламска наука шала која не може постићи замислив напредак.
Ч. П. Сноу је науке описао са једне стране, а уметност и хуманистику са друге стране као ,,две културе” које су престале међусобно комуницирати. Могли бисмо рећи да припадају двема различитим парадигмама. Јаз је настао зато што је наука сада толико специјализована и сложена да је некоме ко није научник изузетно тешко да стекне било какву реалну представу о томе шта се заиста догађа. Једнако тако, научници немају времена да се баве хуманистичким наукама, јер су захтеви које им наука поставља претешки. Још горе, постоји фундаментална разлика у повезивању мозгова и психолошких типова између оних који раде у науци и оних који се баве хуманистиком. Веома мали број људи може премостити тај јаз.
Научници и технолози су претежно рационалисти, са неколико идеалиста у мешавини. Док су они из хуманистичких наука претежно занатлије са неколико чувара.
Зар не расте сумња да различити типови личности имају јаку тенденцију да се раздвајају и стварају одвојене светове? То је један од најприроднијих процеса на свету. Не би ли требало да прихватимо стварност овога и да дођемо до његових логичних закључака? Односно, уместо да имамо јединствени свет, у коме се сви заједно бацамо у једну гигантску тачку топљења и у коме морамо слепо да се крећемо у често непријатељском и неразумљивом окружењу, зашто не бисмо створили четири света – један за рационалисте, један за идеалисте, један за занатлије и један за чуваре. Или су можда потребна само два света: један за сензорне типове (чуваре и занатлије, који чула и осећања користе као примарну или помоћну функцију) и један за интуитивне типове (рационалисте и идеалисте, који интуицију користе као примарну или помоћну функцију).
У филму Дух времена 3 – Покренути се напред, одељак Пројекат Земља приказује диван утопијски град, заснован на уредним, савршено дизајнираним концентричним круговима. Када то виде рационалисти и идеалисти, они помисле: ,,Вау!!! Желим да живим тамо”. Када то виде чувари и занатлије, они кажу: ,,Какво срање. Само штребери и глупани могу о таквом нешто да сањају”. Сензори надмашују интуитивце за четири према један. Визија Духа времена се никада не може остварити док сензори владају светом.
Владајућа западна парадигма је: јудео-хришћански аврамизам, демократија, капитализам, ,,слобода”, либерализам, сензибилност, материјализам и ,,негативна слобода”. Сва главна размишљања одвијају се унутар ове парадигме. Ако желите да напредујете у овом свету, боље је да играте њихову игру и да се придржавате ове парадигме. Не усуђујте се да их изазовете и постанете јеретик.
Херетичка и револуционарна парадигма Илумината, она којом тежимо да заменимо стару парадигму, јесте: Илуминизам, меритократија, социјални капитализам, слобода, радикализам, интуиција, идеализам и ,,позитивна слобода”. Ово ће бити последња промена парадигме, одређена дијалектичком слободом. Али следбеници старе парадигме никада неће у потпуности прихватити нову парадигму. Тек када сви они изумру стара парадигма ће коначно нестати.
Зато су деца кључ будућности. Ако се сва деца васпитавају и образују са новом парадигмом родитељи не могу ништа учинити, баш као што ни енглески католици нису могли учинити ништа док су им деца, у време Хенрија VIII и његових наследника, наваљивала на протестантизам. У року од две генерације католичка земља је постала токсично антикатоличка. Стара парадигма била је заиста мртва.
Тако функционише игра. Револуционари мењају парадигму и тада се деца одгајају под новим режимом и одражавају нову парадигму. Њихови родитељи су немоћни да би то спречили.
Тренутно нико у ниједној земљи нема избора под којом ће парадигмом живети. Ако смо слободна људска бића, зар онда не би требало да нам се нуде могућности?
Као што је Кјеркегор написао: ,,Како сам стигао на свет? Зашто ме о томе нису питали и зашто нисам био обавештен о правилима и прописима, већ сам само гурнут у чинове, као да ме је купио допадљиви шанер људских бића? Како сам се укључио у ово велико предузеће, звано постојање? Зашто бих требао бити укључен? Није ли то ствар избора? А ако сам приморан да будем умешан, где је менаџер – морам нешто рећи о овоме. Да ли менаџер не постоји? Коме да поднесем жалбу?”
Зашто би неко од нас морао да прихвати парадигму коју нисмо изабрали? Зашто бисмо били подложни њеним законима и њеној идеологији? Зар нас то не чини робовима?
Сви ми МОРАМО имати избор под којом парадигмом ћемо живети. Морамо побећи од тираније универзалних система који су ту због погодности које има привилегована елита и које им омогућавају максималну контролу над нама.
Идеалистима и рационалистима је мучно да трпе пригушени материјализам чувара и занатлија. Не можемо да дозволимо да нам диктирају. Ми смо много паметнији од њих. Морамо да делујемо заједно и да користимо нашу супериорну интелигенцију да бисмо створили свет из серијала Дух времена.
Свету су потребне најмање две парадигме. То је основни ниво избора. Четири парадигме су вероватно најбољи број, пружајући нам шири, али изводљиви скуп избора. Зар не бисте желели да знате да је постојао део света специјално дизајниран за људе попут нас, гдее можете уживати у оптимизованом животу?
Слобода се односи на изборе, па где су наши избори? Свакако, можемо да бирамо које ћемо предмете купити, које ћемо ствари конзумирати, али уопште немамо право мишљења под којом ћемо врстом парадигме живети. Сви ми имамо само једну – парадигму владајуће елите.
Дијалектика слободе захтева слободан избор између различитих парадигми. Тек тада ћемо се осећати истински слободним.
Могли бисмо ићи још даље у потрази за избором и створити потпуно нови модел друштва заснован на концепту града-државе, што је био модел који је усвојила древна Грчка, оснивач западне цивилизације. Постигнућа старих Грка била су толико запањујућа да је чак и сада немогуће на њих гледати са било чим другим осим са страхопоштовањем. Да ли је модел града-државе био темељ њиховог успеха? Ако је тако, не бисмо ли требали покушати да га васкрснемо?
На пример, да ли би овај модел могао решити напетост у мултиетнчкој и мултикултуралној тачки топље модерне Србије? За разлику од Америке, Србија не очекује да су њени грађани пре свега Срби. Постоји много људи који физички живе у Србији, али који нису из Србије, тј. они отворено проглашавају своју оданост страним силама, попут Пакистана.