Зашто капитализам није успео да сруши капитализам на Западу? Наведени су бројни разлози, попут капиталистичке владајуће класе која користи своју контролу над медијима и образовним системом како би створила лажну свест међу људима, чиме су суптилно индоктринирани у подржавању идеологије владара, идеологије непријатељства према сопственим интересима. Може се пружити много једноставнија анализа. Свако објективно упоређивање капитализма и комунизма показује да је први понудио много више избора и слободе од другог, чак иако је већи део тога био илузоран. У Совјетском Савезу нисте могли ни да уживате у илузији да владу изгласавате слободно. Постојала је само једна политичка странка – Комунистичка партија, тако да нисте имали приступ алтернативним политичким гласовима. Неслагање је немилосрдно сузбијано. Тајна полиција је била свуда. Није било слободе говора. Што се тиче куповине роба и услуга морали сте узети све што је комунизам ставио пред вас из свог избора државног монопола. Готово да није било избора, а сва роба и услуге су биле лошијег квалитета.
Сваки систем који жели заменити капитализам мора понудити већи избор, више слободе, квалитетније и испуњеније животе. Комунизам је, ретроспективно, учинио скоро сваку замисливу грешку. ,,Капиталистички лек” је заправо завршио горе од болести.
Већина људи неће толерисати да им се каже шта је најбоље за њих. Неће се понашати рационално. Увек ће се понашати емоционално и у складу са безобзирним личним интересима онако како их они доживљавају. Капитализам је изузетно добро разумео људску психологију.
Или људе одвлачи ударајући и вриштући у модерно доба од стране супериорне, доминантне силе, или морају бити заведени.
Постоје ли примери из историје који би могли пружити заиста успешне моделе развоја? Онај који искаче је стара Грчка.
Два најзначајнија грчка града-државе били су, чувени, Атина и Спарта. Атина је била демократска (мада жене нису имале право гласа, а није га имало ни огромно ропско становништво, ни ослобођеници, ни ико друго ко није рођен у Атини) и изнедрила је познате филозофе попут Сократа, Платона и Аристотела, велике трагичне драмске писце попут Еурипида, Софокла и Есхила, писца стрипова попут Аристофана, прелепу архитектуру попут Партенона, дивне скулптуре и велике историчаре попут Херодота и Тукидида. Такође, имала је врхунску морнарицу и постала је велика поморска и трговачка сила.
За разлику од Атине, Спартом је управљано системом дуалне монархије. Била је то дивља војна сила и способност њених војника је постала легендарна. Намерно нису подизали зидове око града да би показали да су њихови војници једина одбрана која им је била потребна. Концентрација на војне послове није остављала простора ни за шта друго. Спарта није произвела значајну архитектуру, филозофију, поезију или уметност: имали су стерилну културу у готово сваком погледу. Примењивана је владавина терора над огромном популацијом робова (хелоти), због страха да су робови увек били на ивици побуде. Чудно, али жене у Спарти су биле веома цењене и уживале су много више привилегија од других Гркиња. Између осталог, били су подстакнути да тренирају и вежбају, постајући тако познати по својим лепо обликованим телима.
Теба и Коринт су била два најистакнутија грчка града-државе, мада је било и мноштво других, углавном у савезу са главним играчима. Конкуренција је била јака међу градовима-државама, сублимирана у облику великих догађаја као што су Олимпијске игре, али често изражене и у дивљачким ратовима.
Ипак, из ових грчких градова-држава извирала је практично цела модерна европска култура. И опет, захваљујући градовима-државама, европска култура је настала из мрачног периода стагнације у мрачном и средњем веку. Ренесанса је потекла из италијанских градова-држава четрнаестог и петнаестог века: светски познати градови-државе попут Фиренце, Рима, Напуња, Торина, Болоње, Сијене, Милана и Венеције. Без ове посебне италијанске структуре градова-држава, ренесанса се можда никада не би догодила. Као и у старој Грчкој, надметање између градова-држава било је жестоко, а насилни сукоби су били чести. Ипак, уметност, наука и култура су цветале у овом кољачком окружењу. До изражаја су дошли велики покровитељи уметности као што су Медичи. Култура је, попут рата, у неком смислу била наставак политике на други начин; још један начин демонстрације моћи, статуса и супериорности града-државе. Наука и технологија, као покретачи напретка у дизајну оружја били су снажно подржани. У моди су се нашли и политички теоретичари попут Макијавелија.
Немачка је у време Светог римског царства углавном била групација градова-држава, а у осамнаестом и деветнаестом веку и она је постала снага напретка у филозофији, науци, математици, музици и књижевности.
Шкотска је у осамнаестом веку била у неком смислу велики град-држава усредсређена на Единбург, са горућом жељом да се истакне након Уније са Енглеском 1707. године. Шкотско просветитељство нам је дало неколико личности од глобалног значаја, укључујући Адама Смита, оснивача економске науке и првог теоретичара капитализма слободног тржишта, и Дејвида Хјума у филозофији, можда највећег скептика од свих, којима сви филозофи морају посветити дужну пажњу.
Историја је изнова показивала да градови-државе уносе нешто додатно у забаву. Интензивно ривалство које они стварају често се повезује са убрзаним напретком науке, технологије, филозофије и уметности. Градови-државе испробани су противотров за стагнацију и културно култивирање.
Парадигма град-држава, ма колико наизглед била непрактична, нуди поглед на радикално нови свет са запањујућим степеном слободе и избора. Можемо створити политички систем по мери људи, дајући им прави ,,микро-свет” за који су се залагали. Тада је на њима да ли ће њихов изабрани град-држава потонути или пливати. Мораће да се потруде и неће имати никога да криве осим себе саме ако нешто крене по злу. Држава на тај начин преноси одговорност на људе за успех државе. Сваки грађанин ће бити активан и ангажован: неће имати избора. Ако су део града-државе који су лично изабрали и који иде стравино погрешним путем, њихова политичка визија биће оповргнута на једини начин који се рачуна – јавно, да би сви могли видети. Не могу да тврде да је неко други крив. Они су то изабрали и сјебали. Дакле, ако нешто пропадне онда ће а) њихово политичко размишљање заувек бити одбачено; и б) мораће да просјаче у другим градовима-државама да би им тамо било дозвољено да бораве.
,,Фантом” се питао да ли ,,социјалистичка” меритократија има блисте афинитете са социјал-либертаријанизмом и другим софистицираним врстама анархизма, те стога, да ли се треба тражити подршка из таквих крајева. Такође је споменуо текућу расправу о ,,основном дохотку” – која укључује питање да ли сви треба да добију загарантовани приход од државе због тога што су грађани.
Фантом је рекао: ,,Идеална држава ће бити она у којој ће грађани учествовати у друштву из своје свесне и интелектуалне воље, за разлику од преваре или присиле”.
У праву је, али једно је сигурно – не постоји јединствени политички систем који ће заповедати лојалност и преданост свих
У једној нашој интерној анализи предложили смо да се за децу у систему основног образовања изгради шеснаест образовних система који одговарају Мајерс-Бригсовим типовима личности, којих је шеснаест. Сваки тип личности би на тај начин стекао образовање по својој мери, а не једнозначни третман који добија у данашње време. Ко може сумњати да би такав образовни систем створио изузетно супериорне ученике? Нико не би био отуђен од школе. Свако дете би напредовало.
Потпуно иста врста размишљања се може проширити и на политику, путем модела града-државе. Уместо да свима наметнемо тоталитарни једнозначни систем, остављајући већину људи изразито хладним и неинспиративним, ми стварамо вишеструке политичке системе и сваки грађанин може слободно одабрати политички систем који му се највише свиђа.
Расправа о основном дохотку открива радикално различите погледе на људску природу. Нема смисла уопште покушавати помирити две визије или одржати демократско гласање за одлучивање о том питању. Ниједна страна у расправи не би сматрала прихватљивим ако би изгубила, и заиста, зашто би? Обе стране мисле да су у праву и обе су страствено и вешто изнеле своје ставове.
Не можемо да вичемо са једне стране и да кажемо да они други имају погрешно схватање. Једин рационални пут напред, поштујући принципе веће слободе, избора и ангажовања грађана, јесте рећи да ће у меритократском систему обе могућности добити шансу да процветају.
Сваки грађанин може добити оно што жели – ако нађе довољно присталица да му се придружи у његовом подухвату. Али то је онда њихова лична одговорност да то успе. Они који подржавају основни доходак мораће да створе сопствени економски систем да би то остварили. Они који мисле да ће то бити катастрофа не морају у томе учествовати. Компромис би усрећио обе стране. Користећи модел града-државе, обе стране добијају оно што желе и с временом ће се доказати да су у праву или у криву.
Једна од оптужби изречених на рачун идеологије основног дохотка је да би то неизбежно резултирало групом паразита који живе од туђег рада. Па, сви они који гаје ту сумњу би, наравно, били потпуно јасни. Они који мисле да то може успети биће једине жртве ако ствари крену наопако. Шта је поштеније од осигурања да људи живе са последицама сопственог избора; да стоје или падају сопственим напорима?
Фантом је сугерисао да би приоритет државе требао бити ,,очување и максимизирање слобода појединца и подршка њима без обзира на све.” Држава може постићи ове циљеве само тако што је вишеструко и бескрајно флексибилна. Узмите у обзир САД. Постоји педесет држава са значајном аутономијом, којим влада савезна Влада (углавном неизмерно непопуларна и сматра се готово фашистичком). Јута је држава ,,мормона”. Калифорнија је социјално-либерална, а град Сан Франциско је познат по хомосексуалној популацији. Многе јужне државе су расистичке. Многе државе библијског појаса имају хришћански фундаменталистички етод. Аљаска и Монтана су за типове на отвореном. Свака држава има свој стереотип.
Другим речима, модел de facto града-државе већ постоји. Зашто не прилагодити равнотежу тако да се моћ савезне Владе масовно смањи, а аутономија држава знатно повећа? Они могу имати свој устав, законе и начине на које то могу учинити. Сваки грађанин може отићи у ону државу која највише одговара његовим склоностима. Савезна Влада постаје само тело за обезбеђивање добрих односа између држава. Али, не би ли то резултирало економски хаос? Уосталом, свака држава би имала радикално различите економске политике.
У Европи се у целој ,,еврозони” користи јединствена валута – евро, са катастрофалним последицама. Оно што је евро-експеримент показао је да несумњиво можете имати јединствену валуту, само ако све земље које користе ту валуту имају сличне економије и економске политике, тј. оне морају бити много ближе интегрисане. Евро треба уједињену и блиско интегрисану Европу.
Морате увести посебне валуте ако повећате националну или државну економску аутономију и морате наметнути строге заштитне зидове да бисте спречили катастрофу на једном месту, која би се проширила на свим другим местима. Глобална економија се замало срушила 2008. године јер на Западу није било банкарских заштитних зидова – све банке су биле мултинационални левијатани са прстима у сваком колачу. Сви су били зависни једни од других. Када је неко упао у невољу, сви су упали у невољу – лудост!
Шта би Америка рекла да се долар разбије на педесет одвојених валута, како би свака држава могла да води своју економију и банке, тачно онако како јој одговара? Пирсталице Ајн Ренд би могле да укину све прописе, како су одувек и желели. Анархо-капиталистички либертаријанци могли би да раде шта желе. Анархисти би могли имати државу без владе, за којом су увек жудели. Социјалистички либертаријанизам би могао процветати у Њујорку или Калифорнији. Свако би могао добити оно што жели. Нема више компромиса. Нема више потребе да све заливате водом.
Свет би се повукао из глобализације у локализацију, из ,,велико је лепо” у мало и по мери. Безличне снаге капиталистичке глобализације биле би заустављене једним ударцем.
Истинска слобода је у томе што вам је дозвољено да доносите врло специфичне одлуке о томе како желите да живите свој живот. Ако сте део огромне људске масе, са радикално другачијим мишљењима, никада нећете добити оно што желите. Све ће се увек огорчено оспоравати и свести на неефикасан компромис. Међутим, ако можете да се окупите са људима који су на истој таласној дужини са вама, можете се опростити од компромиса, оспоравања и збрке. Ви и ваше колеге можете једноставно изградити сопствену државу из снова.
Већина људи не осећа никакву повезаност са политиком. Зашто би? То је само игра која се одвија далеко у скуптштини. Цела ствар је циничан низ договора и компромиса који никоме не доносе оно што неко од њих жели. Која је онда поента? Сваки грађанин мора постати ангажован и активан и то ће учинити само ако његова држава одражава оно што су они сами.
Зашто наставити са покушајима да се пронађе заједнички начин живота са анархистима, либертаријанцима, анархо-капиталистичким либертаријанцима, присталицама Ајн Ренд, црвенокошуљашима, републиканцима, демократама, хришћанским фундаменталистима, мормонима, муслиманима итд?
Како ћете икада бити сречни када сте окружени људима којих се активно гнушате? Замислите да сте у држави пуној људи који деле ваш ентузијазам и начин размишљања. Са свима њима можете бити пријатељи. Сви можете радити заједно, са заједничком сврхом. Сви вучете у истом смеру, без бескрајних препирања. Не мислите ли да ћете моћи бескрајно више да постигнете него што постижете сада?