Нула и ништа

Једна тема којој се стално враћамо је значење ,,ничега”, јер је толико фундаментално за природу стварности. Научни материјалисти тврде да је нешто стварно само ако постоји у простору и времену и има материјалну егзистенцију, иако у следећем даху тврде да је универзум настао из ,,ничега” – и иако је светлост, како ју је дефинисала Ајнштајнова посебна теорија релативности, према властитим терминима, изван простора и времена и нема масу и конвенционално материјално постојање. Другим речима, научни материјализам је прожет недоследностима и чак би се могао означити као некохерентан.

Ако је нематеријално постојање изван простора и времена стварно, онда не може постојати нешто попут ,,ничега”, па ни универзум не потиче из ,,ничега”.

Први закон термодинамике – закон очувања енергије – каже да се енергија не може ни створити ни уништити, већ само трансформисати. То имплицира да је енергија, која је сада присутна у универзуму, постојала одувек. Она није створена, нити се може уништити. Не може се појавити нова енергија, нити се може уклонити. Енергија универзума трајаће заувек, преузимајући кроз то време разне нове облике.

Људска душа, ако се једноставно дефинише као нематеријална енергија, која постоји изван простора и времена, стога је бесмртна и неуништива, и то је у потпуном складу са првим законом термодинамике.

Међутим, научници су успели да прокријумчаре, готово незапажено, потпуно другачију верзију првог закона термодинамике, која је у супротности са претходном верзијом. То је верзија закона о ,,бесплатном ручку”. Према њој, читав универзум може се појавити ни из чега, све док је укупна енергија једнака нули, тј. ако се ,,позитиван” извор енергије може савршено избалансирати ,,негативним” извором енергије, тада можете створити онолико енергије колико желите. Другим речима, енергија се може стварати и уништавати по вољи, ако то чини у смислу размене позитивне и негативне енергије космичког рачуновође. Укупна енергија универзума према овом гледишту је увек нула, па први закон термодинамике заправо треба да гласи: укупна енергија универзума никада не може одступити од нуле, или се укупна енергија универзума увек чува на нули.

Научна заједница, будући да је запањујуће филозофски неспособна, никада није схватила да ове две верзије првог закона нису ни на који начин еквивалентне, већ да су заправо потпуна супротност. У првој верзији се наводи да је укупна енергија универзума дефинитивно једнака нули и да може имати било коју вредност до бесконачности, а који год да је број, никада се не може повећати или смањити. Друга верзија каже да укупна енергија универзума никада није ништа друго него нула. Закључак друге верзије је да је могуће елиминисати све облике енергије – позитивну и негативну – из универзума, не остављајући ништа: апсолутна нула!

Прва верзија искључује могућност непостојања. Друга чини непостојање могућим, али уз мало вероватан услов, у филозофском смислу, то непостојанје (апсолутна нула) садржи бизаран и невероватан механизам за стварање огромне, па чак и бесконачне количине позитивне енергије одједном, уравнотежене једнаком количином негативне енергије. Али, како би то било могуће да је универзум престао да постоји постизањем апсолутне нуле, у смислу свог укупног енергетског садржаја?

Која верзија мислите да је веродостојнја?

Ако је прва верзија тачна, Велики прасак је укључивао претварање већ постојеће бездимензионалне енергије у димензионалну. У другој верзији, Велики прасак је створио нешто буквално ни из чега, иако је ,,нешто” уравнотежано између позитивне и негативне енергије и још увек додаје ,,ништа”. У првој верзији, Велики прасак је прорачунати догађај, који је разредио бездимензионални космички ум, у којем су ускладиштени закони физике. Ако је друга верзија истинита – а ову подржава научна заједница – онда је Велики прасак био случајан и мистериозан догађај и нема назнака одакле долазе закони физике и како универзум може постићи стање непостојања које некако не постоји, јер поседује способност да изазове Велики прасак. Ако је ова последња верзија тачна, зашто се онда велики праскови не дешавају стално, свуда, јер ниједан од ових догађаја не троши енергију, јер се укупна енергија увек чува на нули?

Чини се да научна заједница нема разумевања или свести о овим тешкоћама, а штавише, чини се да је мотивација за њихову верзију једноставно таква да могу избећи разматрање постојања космичког ума. Без њихове верзије, морали би признати да је сва енергија присутна у материјалном универзуму долазила из већ постојеће енергије у нематеријалном универзуму, односно морали би признати да је чисти ум постојао и да је универзум у основи заснован на идеализму, а не на материјализму. Штавише, сада би било простора за Бога, душе и загробни живот: мисли помоћу којих се конвенционална наука одбија.

Стварањем ,,нулте” верзије првог закона, научници се очајнички могу држати материјализма, али само позивањем на бизарни концепт непостојања, које на неки начин увек садржи семе постојања (иако је ово контрадикторно у терминима).

Филозофски гледано, постоји или непостојање или постојање, од којих је свако вечно, јер се једно не може трансформисати у друго (тј. непостојање не може изненада постојати, нити постојање одједном престати да постоји), а оба се међусобно искључују. Да је непостојање могуће, не би било ничега. Ништа се никада не би догодило. Не би било никаквих процеса. Не би постојало латентно постојање које вреба унутар непостојања, јер би то значило да је непостојање једноставно прикривени облик постојања, односно постојања које није дуго радило, али је било спремно да избије у сваком тренутку. Ако не постоји такав услов као непостојање, онда постоји само постојање, и оно је вечно. Не може се нити створити нити уништити.

Научни материјалисти, са својом чудном верзијом закона очувања енергије, створили су неодрживу дефиницију непостојања. Они тврде с једне стране да је енергија универзума увек нула, а с друге стране да она моће ићи од ,,праве” нуле (апсолутне нуле) до ,,лажне” нуле – нуле која се састоји од савршеног баланса позитивне и негативне енергије, која се протеже све до бесконачне позитивне енергије, поништене бесконачном негативном енергијом. Велики прасак је укључивао претварање апсолутне нулте енергије у неодређену количину енергије лажне нуле, при чему укупна количина космичке енергије увек остаје на нули.

Кључно питање је следеће: ако апсолутна нула укључује потпуно одсуство енергије – апсолутно ништавило, апсолутно непостојање – где се онда крије процес који ће омогућити да се апсолутна нула трансформише у лажну нулу? По дефиницији, то не може постојати јер у апсолутној нули, непостојање је све што постоји. Дакле, научни материјалисти Великог праска, иако математички могу уравнотежити енергетска стања, не могу понудити рационално објашњење о томе како је њихова верзија Великог праска могућа. Њихов облик је магичан, при чему апсолутно ништа одједном постаје нешто, али остаје као ,,ништа”, барем у техничком рачуноводственом смислу. Извукли су материјалног зеца из шешира, а образом им није прешло руменило срама. Они верују да апсолутно ништавило увек садржи скривени механизам за претварање праве нуле у лажну нулу. Никада нису успели да објасне овај изванредни магијски подвиг. Они покушавају да користе законе повезане са лажним нултим универзумом, који посматрамо свуда око нас, како би објаснили прави нулти универзум. Али, прави нулти универзум не садржи ниједан закон лажног нултог универзума. Заиста не садржи ништа, па како онда могу применити било који од својих закона на њега?

Велики део космолошке науке је филозофска шала, заснована на крајње несувислим концептима који ипак омогућавају научницима да раде много прорачуна, пишу много научних радова за напредовање у каријери, али који нису утемељени на чврстим основама науке, математике или, посебно, филозофије.