Оног тренутка када су нас родитељи зачели, обдарени смо невероватним потенцијалом. Постоји огроман распон живота које можемо водити. Ипак, чим се родимо, готово сав тај потенцијал испари. Зашто? Зато што посебно окружење у којем се налазимо диктира уске, ограничене животе који су нам доступни. Наши родитељи нам намећу религију. Можда бисмо могли да се затекнемо као генитално осакаћени обрезивањем; па приморани да носимо одређену одрећу; да једемо одређену храну; да се бескрајно молимо, да покушавамо да запамтимо чудан, древни текст; да избегавамо одређене људе јер су ,,неверници” итд. Ако живимо у гету криминала, то неизбежно постаје централна преокупација нашег живота. Вероватно ћемо завршити у банди. Вероватно ћемо похађати школу са лошим успехом, која нам не даје пристојно образовање.
Богатство наших родитеља има огроман утицај на нас. Ако су богати, могу нас поставити на златни пут слободе и привилегија. Ако су сиромашни, мораћемо се борити кроз живот споро, као грађани другог реда у двостепеном друштву. Изненађујуће брзо, наше могућности у животу су блокиране. Присиљени смо да идемо мрачним, клаустрофобичним путевима. Убрзо више нема спаса. Деактивирали смо свој потенцијал, односно, уместо да постанемо најбољи што можемо бити, често постајемо најгори.
Зашто је живот овакав? Није л ивреме да учинимо нешто по том питању? Меритократија се састоји у пружању друштва у коме нам окружење даје најбоље могуће животне шансе, а не најгоре.