Хилари Клинтон је рекла: ,,Историја је показала да су демократије обично стабилније, мирније и просперитетниј”.
Ако је демократија толико добра, зашто се онда не примењује на свим радним местима на којима раде само присталице демократије? Зашто радницима никада није дозвољено да бирају генералног директора или председника компаније? Зашто никада не смеју да именују чланове одбора? Зашто им никада није дозвољено да говоре приликом регрутовања и напредовања или да седе у одбору за накнаде?
Компаније су диктатуре: ауторитарне, хијерархијске структуре, у којима се све одлуке доносе на врху. Кроз компаније видимо право лице онога што се дешава у такозваним демократијама. Привилегована елита на врху компанија доноси одлуке, а радници – обични људи – никада се не консултују и њихова мишљења се сматрају безвредним.
Да елита заиста верује у демократију, осигурали би да су сви аспекти друштва демократски, зар не? У ствари, они осигуравају да се демократија не приближи радном месту, издајући на тај начин њихов стварни презир према демократији и народу.
Залажемо се за меритократску демократију на радном месту, при чему се све позиције у компанији подвргавају демократским гласовима о томе ко је најзаслужнија особа која ће заузети положај. Одлучивање се одузима управљачкој елити и даје се радницима.
Уместо да дозвољавају великим шефовима да сами одлучују о својим накнадама и бонусима, на радницима би требало пребацити право одлучивања о томе. Не би ли то представљало истинску револуцију? Променило би се СВЕ у овом удару.
Слобода и избор
Слободу доживљавамо када смо у могућности да извршимо смислене изборе. Имамо доста слободе што се тиче конзумеризма, али мало или нимало било где другде.
На изборима нам је дозвољено да бирамо између оних чија су имена стављена на гласачки листић, али колико нас је уопште имало глас о томе ко ће бити на гласачком листићу? Претежно, отуђени смо од политике.
Немамо слободу и избор на радном месту. Диктатори на врху пирамиде издају уредбе којима се сви морају покоравати. Отуда смо и ми отуђени од свог рада.
Немамо право гласа у вези са банкарским системом, самим тим и економијом, па смо отуђени и од тога.
Отуђени смо од свих аспеката свог живота, осим оних који укључују потрошњу (тј. активност која даје наш новац капиталистичкој елити).
Једна величина одговара свима
У одређеном смислу, меритократија је рат против универзалног менталитета и идеологије.
У државном образовном систему добијате једну врсту образовања за све, под претпоставком да су сви ученици и студенти некако идентични.
Залагали смо се да се људска раса тестира као да је састављена од 16 различитих племена, заснованих на Мајерс-Бригсовим типовима личности, стога би требало постојати 16 различитих образовних система, сваки по мери направљен за свако племе.
Држава треба да нам гарантује не било какво старо образовање, већ образовање по мери, које ће нам пружити најбоље шансе у животу. Такво образовање мора препознати да 16 различитих племена има радикално различите начине учења; нешто што никада не признаје будуће моћи.
Последица тога је да сва ова 16 различита племена имају различите одговоре на религију, политику, филозофију, науку итд. – тако да једно решење за све не задовољава никога.
Зашто у свету постоји толико различитих религија и политичких идеологије? То је зато што свака религија или политички систем има смисла за једно племе, али нема и за друго, тако да различито племе мора пронаћи нешто што познаје. Погледајте разлику између аврамиста и гностика, између аврамиста и атеиста. Аврамисти су заговорници ,,вере”, док су гностици и атеисти заокупљени знањем. Гностици и атеисти су ,,рационални”, док су аврамисти ,,чувари”. Ниједна група не разуме ону другу.
Разлог зашто је ово толико важно је тај што иде у срце меритократије. Ко одлучује ко је најзаслужнији? Ако свако племе има другачију идеју о заслугама, концепт се своди на пропадање. Оно заглиби у споровима и најбројније племе ће вероватно добити свој пут.
У капиталистичким земљама, о вашим заслугама се одлучује на основу количине новца који поседујете – погубан критеријум. У аврамистичким друштвима, најзаслужнији су најфанатичнији следбеници аврамизма – још један погубан критеријум. У друштвима која траже сензацију, најзаслужнији су они који преузимају највеће ризике – зависници од ,,опасних спортова”, најбржи возачи, најбољи спортисти итд. У друштвима заснованим на емоцијама, најзаслужнији су они који најбоље осећају – Мајка Тереза и Опра Винфри.
Интуитивци поштоју оне који имају најбоље идеје, идеје које нуде највише могућности за будући раст и развој. Милсиоци цене најлогичније, ,,корак по корак” мислиоце, а научници су на врху дрвета.
Дакле, уколико само ваше племе одлучује о стварима које су вама важне, вероватно ћете морати да поднесете туђе идеје о заслугама.
Имамо безнадежно збркан свет – глобални Вавилон – где сви говоре не само различитим језиком, већ и различитим психолошким језиком. Ниједно се племе не може сложити ни око чега. Све се своди на неефикасне и ирационалне компромисе. Није ни чудо што је толики део живота шематски и симболички.
Јунг је говорио о потреби за индивидуализацијом, чији је један од централних аспеката процес диференцијације четири психолошке функције мишљења, осећања, интуиције и чула. Свака психичка компонента се мора посебно анализирати, како би се правилно разумела; у супротном ћете добити недиференцирани хаос менталних утисака и идеја, над којима не можете вршити никакву контролу. Наш свет је еквивалент недиференцираном уму, који нема саморазумевање. Наглашавајући 16 различитих Мајерс-Бригсових типова личности, ми ефективно предузимамо први корак ка здравој индивидуализацији човечанства.
Замислите свет у којем имате истински избор између различитих образовних система, политичких система, економских система, филозофских система, психолошких система и религија. Није ли то најслободнији свет који можете имати? Шта може бити слободније?
Присиљавање да се придржавате непријатељских правила других племена представља ропство, а не слободу. Сва племена задржавају друга племена. Нико од њих не добија оно што жели, па су сви јадни.
Вучемо се надоле, покушавајући да живимо у овим јединственим системима и друштвима. Никада нећемо бити слободни, док не схватимо истину људског стања – да смо неспојиве ,,врсте” за које се гарантује да ће бити непријатељске једна према другој.
Филозоф Томас Хобс је имао визију природе која се састоји од трајног и бруталног рата, који је могла зауставити само огромна сила – Левијатан – која је своју вољу наметала свим зараћеним фракцијама.
Жан Жак Русо је имао визију људске природе у којој ће људи, препуштени сами себи, бити кооперативни и живети у миру и хармонији. Сматрао је да је управо ,,цивилизација” узрок сукоба, због увођења подела, као што су приватно власништво, статус, хијерархије, политичке фракције итд.
У ствари, Хобс и Русо су у праву и нису у праву. Сукоб је, како је Хобс препознао, неизбежан. Зашто? Јер постоји 16 племена, често са мало заједничког и која брзо изазивају непријатељство код других племена.
Али, Русо је такође у праву, јер да су сви људи припадали истом племену, они би заиста сарађивали и живели у хармонији, јер би међу њима било мало трвења. Сви би били на истој таласној дужини.
Није ли време да предузмемо радикалан корак, који је неопходан за коначну слободу и да прихватимо да се многи од нас никада неће слагати са нама, јер смо једноставно превише различити? Отуда бисм отребали бити одвојени. Раса се традиционално користи за оправдање раздвајања људи – што је најозлоглашеније у Јужној Африци током режима апартхејда – али то је смешан критеријум. Како доживљавате и концептуализујете свет, како мислите, осећате и каква вам је интуиција – то је права основа за раздвајање. Није питање да ли је неко морално бољи или лошији од било ког другог; само је питање разлике. Морамо разумети разлику и знати како се најбоље носити са њом, како бисмо од свих искористили максимум. То никада нећемо постићи у јединственом друштву у коме људи догматски инсистирају на томе да су сва људска бића иста.
Ако желите свет у којем доживљавате максималан степен слободе, мора вам бити дозвољено да живите у друштву које изузетно одговара вашем систему вредности. Никада се нећете осећати слободно, ако сте у сталном сукобу са другима и ако сте непрекидно принуђени да прихватите пораз или да се придржавате безнадежних компромиса.
Ако можемо слободно бирати између различитих потрошачких предмета, зашто не бисмо могли и слободно бирати између различитих образовних система, религија, филозофија, економских система и политичких система – и живети у тачно оном типу друштва о којем сањамо? Тим манифестом можемо се обратити СВИМА! Свакако, постоје свакакве компликације и потешкоће, али све се може решити у паметнијем, срећнијем и ефикаснијем свету.
Ако водите политичку дебату са онима који нису меритократе, не морате да се расправљате против њихових лудих идеја. Уместо тода, можете рећи да ће у меритократији добити град-државу у коме ће моћи да живе у складу са законима које изаберу.
Меритократски изазов је како створити систем градова-држава, који могу коегзистирати са радикално другачијим системима, а опет бити мирољубиви и кооперативни. Идеални узори су древна Грчка, ренесансна Италија и просветитељска Немачка, без ратова! То су могла бити три највећа периода у људској историји. Не бисмо ли требали покушати да обновимо услове који су довели до тако невероватног људског напретка?
Резиме
Меритократија зависи од могућности процене ко је најзаслужнији, али различити типови личности имају различите начине да одговоре на ово питање. Ако постоји 16 различитих одговора на ово питање, потребно је 16 типова меритократског друштва. Наравно, она друштва која се не заснивају на разуму и интуицији могу спектакуларно пропасти, јер врсте заслуга које промовишу (као што је најбољи аврамиста) нису погодне за стварање функционалног и напредног друштва. Ислам доказује како ирационални систем веровања може почети да вуче људе назад у мрачно добра. Највише ,,меритократски” муслимани (тј. најревноснијих заговорници Курана) супротни су онима који су потребни модерном друштву.
Дугорочно ће се показати да је једно друштво запањујуће супериорније у односу на сва друга: оно засновано на разуму и интуицији. Сви остали ће на крају морати да подлегну том моделу.
,,Н. В.” нам је написао: ,,Желео бих да вам кажем да не треба само једна нација да постане меритократска. Са вашим планом за школски систем ми ћемо открити стручњаке. Чак и најнижи човек биће стручњак у својој класи. Наша производња ће засигурно порасти и наше национално богатство би било недокучиво. Све остале земље морају или пресликати наш образовни систем или заостати. Они који га копирају, ускоро ће открити да имају прилично интелигентне грађане, који сада желе да владају собом. Земље које то не учине брзо ће стагнирати и постати економски мртве. Њихов народ ће погледати своје комшије и рећи ће јебеш ово и револуција ће уследити. За само 100 година могу да замислим меритократску утопију једног света у којој је човек бољи него икада пре. Ми бисмо били прва раса Богова.”
И Н. В. је у потпуности у праву. Сам отреба да покренемо једно савршено меритократско друштво и оно ће ускоро бити изузетно успешније од свих његових ривала.