,,Ситуацију, која преовлађује у економији заснованој на приватном власништву над капиталом, карактеришу два главна принципа: први, средства за производњу (капитал) су у приватном власништву и власници њима располажу како сматрају да је потребно; други, уговарање рада је слободно. Наравно, у овом смислу не постоји чисто капиталистичко друштво. Посебно треба напоменути да су радници, кроз дуге и огорчене политичке борбе, успели да обезбеде донекле побољшан облик ’слободног уговарања рада’ за одређене категорије радника. Али, узето у целини, данашња економија се не разликује много од ’чистог’ капитализма.
Производња се остварује ради профита, а не ради употребе. Не постоји одредба да ће сви они који су способни и вољни да раде увек бити у позицији да се запосле; ’армија незапослених’ увек постоји. Радник се увек плаши губитка посла. Технолошки напредак често резултира већом незапосленошћу, а не олакшава терет посла свима. Мотив профита, заједно са конкуренцијом међу капиталистима, одговоран је за нестабилност у акумулацији и коришћењу капитала, што доводи до све озбиљнијих депресија. Неограничена конкуренција доводи до огромног губитка рада и до осакаћења друштвене свести појединца.
Осакаћење појединаца сматрам највећим злом капитализма. Цео наш образовни систем пати од овог зла. Ученику који је обучен да обожава стечени успех, као припрему за његову будућу каријеру, усађује се претерани такмичарски став. Уверен сам да постоји само један начин за уклањање ових тешких зла, наиме, успостављањем социјалистичке економије, праћене образовним системом који би био оријентисан ка друштвеним циљевима.” – Ајнштајн
У ствари, Ајнштајн греши у погледу конкуренције. Идеалан модел покушаја опонашања је Ајнштајнова специјалност – наука – која је жестоко конкурентна. Свако жели бити геније, ко је направио велики пробој, особа која добија Нобелову награду и, изнад свега, разуме Божји Ум.
Наука је изузетна, по много чему. Истовремено је високо сарадничка и високо индивидуалистичка. Ајнштајн је постигао своје бриљантне увиде само надограђујући се на рад многих генија који су му претходили. Без њих не би нигде стигао. Имао је пријатеље који су му могли помоћи око математике, која му је била потребна за теорију релативности. Ипак, већину времена је проводио сам, размишљајући.
Научници изузетно поштују једни друге, али и желе да победе. То меритократија покушава да реплицира. Идеално друштво је оно у коме сарадња и такмичење коегзистирају, у коме се сви поштују и диве једни другима, али уједно желе и да зграбе славу великих и јединствених могућности.
Највећи научници никада нису били мотивисани новцем. Упоредите их са похлепним кловновима Вол стрита, који ништа не доприносе друштву или већем добру човечанства, али су опседнути новцем.